Na jedan hladan jutarnji u kratkom regionalnom aerodromu ili vrućem, visokoplaninskom aerodromu, komercijalni avion može bezbedno sleteti na skromnu traku asfalta, glatko se odrezati ka platformi i iskrcati pun teret putnika. Dve kasnije, isti avion može biti zakonski zabranjen da poleti na povratni put ako ne ostavi desetine sedišta praznih ili ne odbaci hiljade funti tereta. Ovo može delati apsurdno, ali je temeljna realitet zasnovan na fizici i sertifikaciji letne sposobnosti najdužeg aviona sa jednim prolazom koji je Boeing ikada izgradio.
Boeing 737 MAX 10, najnovija i najveća verzija popularne 737 serije, suočava se sa ovim ograničenjem zbog svoje dužine i težine. Kada je potpuno natovaren gorivom, putnicima i teretom, avion može preći maksimalnu dozvoljenu težinu poletanja na određenim aerodromima, posebno onima na većim nadmorskim visinama ili sa kraćim pistama. Ovo ograničenje proističe iz fizičkih zakona koji regulišu avijaciju, uključujući odnos snage i težine, kao i aerodinamičke karakteristike aviona u uslovima visokih temperatura i velikih nadmorskih visina.
Ova pojava predstavlja izazov za avio-kompanije koje operišu na rutama sa ograničenim aerodromima, jer moraju da balansiraju profitabilnost sa tehničkim ograničenjima. U nekim slučajevima, kompanije su primorane da koriste manje avione ili da ostavljaju prazna sedišta, što direktno utiče na profit. Boeing radi na rešavanju ovih problema kroz softverske nadogradnje i modifikacije aviona, ali fundamentalna ograničenja zasnovana na fizici će verovatno ostati i dalje.
